zašto ne želim da moj sajt bude „profesionalan“

dobro nije baš sajt in my case, više je dnevnik but you get the point. profesionalni sajt u suštini zahteva da se izvinjavaš što postojiš. puno ime i prezime, velika fotografija tvog lica, i sadržaj tako savršeno kuriran za slučaj da ga tvoj gazda vidi. moraš da paziš šta pričaš i kako pričaš, jer nadaj bože da ti onaj lik iz HR-a vidi sajt i onda budeš pozvan na razgovor zbog „rušenja ugleda firme“, ili ako nemaš posao možda bude razlog zašto te nisu pozvali na razgovor. stoga, u neku ruku profesionalnost mi deluje kao soba u kojoj sam primila goste koje ne znam, i sve je sređeno, miriše na sveže, ali niko ne sme da sedne na kauč...

ne želim da moj sajt bude „profesionalan“ jer profesionalnost često zvuči kao izvinjenje što postojiš. ne pravim ovo mesto da bih nekome prodala nešto, izgledala pouzdana ili se uklopila u nečija očekivanja...pravim ga jer mi treba mesto gde mogu da budem svoja.. i bez filtera, naravno. šta si jebeno mislio?

profesionalnost? zajebi sve to. nek se nosi u kurac. a može i pičku materinu. eto, nek bira gde će da se nosi. kad ti je sajt pseudo-anoniman, praktično niko ne zna ko si, i možeš da kažeš šta god jebeno želiš. ne moraš da glumiš neku jebeno savršenu osobu. jer očigledno nisi savršena osoba, niko nije. ali ako odlučiš da radiš portfolio type shit, moraš da se pretvaraš. i dobro, to će možda da radi neko vreme, dok jebeno ne eksplodiraš. i šta onda?

a ako sajt od početka pokreneš kao polu-sprdnju i ne nešto preterano ozbiljno, ljudi u samom startu već imaju manja očekivanja, a to zapravo pomaže.

ja iskreno ne želim da ikada imam nešto profesionalno na internetu. ja volim da jebeno psujem. a vulgarnost nije prijatno ponašanje, i stoga je takođe ne profesionalno. onda, i ako još to nisi video, umem da budem poprilično detinjasta, to nije loša uvek stvar, ali opet, to je neprofesionalno. onda, sama moja persona i ličnost su pomalo čudni, budimo iskreni. dovoljno mi je što se „uklapam“ u pravom životu, samo mi još fali jebeni sajt gde ću da glumim neko savršenstvo zarad drugih ljudi. zajebi. baš me boli kurac ako neko tamo misli da nisam normalna ili sam retardirna! zašto bi u opšte trebao da me boli? kome se sviđam, sviđam, kome ne, može da odjebe! u čemu je u opšte poenta fejkovati celu ličnost samo da bi te ljudi prihvatili? što se više pretvaraš, to više gubiš sebe.

naravno, sve ima svoje vreme, i svoje mesto. i baš u tome i jeste čitava poenta. na ulici moraš da budeš dobar građanin, na poslu moraš da ispunjavaš svoje obaveze obviously, i u svakodnevnom životu postoje razne stvari, koje iz ovog ili onog razloga moraš da potisneš. i onda ti još samo jebeno fali da to preneseš i na internet. zašto? zašto bi to sebi radio? internet ti daje svu slobodu ovog sveta, a ti bi opet sebe da staviš u okove, i da glumiš neku jebenu profesionalnost? zašto? u čemu je poenta. tako samo mučiš sebe. a nemaš razloga. the internet is your playground, iskoristi tu priliku. budi čudan. budi krindž. koga bre boli kurac na kraju dana?

iskreno na kraju dana, profesionalnost mi zaista i često deluje kao obaveza da budem korisna, razumljiva i prihvatljiva svima, a ja ovde, a i u životu želim suprotno: želim da budem svoja, pomalo čudna i da nemam uvek cilja. jer it’s okay to not have it figured out. stvari će se objasniti same, pre ili kasnije.

a ti, šta te drži budnom kad bi trebalo da spavaš? 6 ujutru je, a ja sam ovo pisala lol.

laku noć.