kako je moguće da imam blog, a nikad ne znam šta da objavim

kada sam počinjala ovaj blog mislila sam da ću uvek imati nešto da kažem. da ću moći često da pišem o raznim glupostima iz mog života, o raznim idejama i šta već ne. ali, ispostavlja se da to baš i nije slučaj. ja želim da pišem ali nemam pojma o kome? o čemu? ima toliko toga o čemu bi mogla da pišem, ali ipak ne znam kako da prenesem tu poruku. možda je to zato što ne pišem dovoljno često. možda moram sebe da forsiram da pišem da bi kasnije lakše pisala. znate kako englezi kažu? „practice makes perfect“

ali da li je to uopšte istina? da li vežba zaista pomaže? osećam se da sam u potpunosti nekompetna čak i za lični blog. čak i za blog koji ne mora da prati temu, ne mora da privlači klikove. ne mora da bude savršen. ja to znam. ipak, uvek mislim da sve što kažem, ili želim da kažem neće biti dovoljno dobro. dok sam vodila sajt na engleskom, imala sam izgovor, jer mi engleski nije maternji. but if i can drop the humbleness, my english is pretty damn good, if i can say so myself. ali na engleskom sam barem imala izgovor. koji mi je izgovor kada pišem na srpskom? nema ga. ako mi je post sranje, on je jednostavno sranje. šta ako ljudi čitaju moj blog i potajno mi se podsmevaju? šta ako ljudi misle da sam retard? bez obzira na vajb koji moj sajt daje, ja u opšte nisam toliko „no shits given“, koliko možda deluje. nikada pre nisam imala blog na svom maternjem jeziku, pa sada baš dosta o tome razmišljam.

naravno, ovo je lični sajt, a ne nešto komercijalno. naravno, ništa ne mora da bude savršeno. ali pravo pitanje je šta potencijalni čitaoci očekuju od mene? da li u opšte imam čitaoce? imam toliko toga na umu, što ne umem da prenesem u reči. ne znam kako da to napišem, kako da to objasnim, opišem. imam toliko toga na umu, ali ipak nemam ništa da objavim.

ne želim da gasim sajt, naravno. ali ponekad, ovako predveče zapitam samu sebe, da li meni u opšte treba sajt? da li mi treba blog? koja je svrha svega ovoga. ako nikad ne znam šta da kažem, koja je svrha? ako retko kad objavljujem stvari koja je svrha? ako predugo nema novih postova… koja je svrha. i ona šačica ljudi koja zaista posećuje ovaj sajt, očekuje neki sadržaj, i ako predugo nema ničeg novog, i ti ljudi će otiči. stoga, koja je svrha? da li ista uopšte postoji?

zašto bi iko čitao sajt nekoga ko ima 28 godina, a ponaša se kao da joj je 15? iskreno, jako jebeno krindž sa moje strane. ali sad šta je, tu je. sajt postoji. i sad želim da ga održavam. ali opet, ponavljam se, šta da objavim? o čemu da pišem? moj život je trenutno jako dosadan. ništa se ne dešava, dovoljno relevanto da o tome pišem. mada, možda grešim. ipak, ja dosta overthinkujem oko svega ovoga. ovo je jedno novo iskustvo za mene. možda samo treba više da pišem, pa će sve biti u redu, polako. ko zna.

ako ovo čitaš, uprkos svemu, hvala ti. izvinjavam se što sam jako messy kao osoba. izvinjavam se što ne mogu da štancujem postove kao što možda neki očekuju. ne znam u opšte i što se izvinjavam. čemu izvinjenje. ovo nisu novine, ovo nije tabloid. niko ne očekuje ništa, i sve ovo je ništa no anksioznost u mojoj blesavoj glavi. ali iskreno, mislim da dosta pomaže pisati o tome. pomaže, i ako niko verovatno neće pročitati. pomaže jer ovo je kao da si pustio ventil da se izduva. ovo je kao da se dereš u provaliju. yelling into the void type shit. pomaže jer znam da će barem jedna osoba ovo pročitati.

ceo ovaj post je kao da se žalim nekome, koga dugo poznajem, nekome ko će me uvek saslušati, koliko god blesave bile stvari koje govorim. koliko god one nemale ikakvog smisle. koliko god one retardirane bile…

ko god da si, ako čitaš ovo. hvala ti.