blog je web log

svaki put kada pretražujem nešto o bloggovanju na internetu to su uvek ideje i saveti zao SEO slop i kako napraviti najviše para, imati najviše poseta itd. ali ko ZAPRAVO ide na takve sajtove? zašto bi iko hteo da čita tekst koji je mašina ispovraćala, tekst bez emocije i bez vrednosti. možeš ti da imaš bilo kakav sajt, i to ti niko ne brani, ali štencovanje desetine postova dnevno, koji su preoptimizovani da dobiju najviše klikova jebeno nisu blog. ako postavljaš takav sadržaj ti nisi bloger i nemaš blog. ti imaš sajt dizajniran za posetu, klikove, i eventualnu zaradu. što je u redu, ali to nije jebeni blog. i na kurac mi ide što ljudi take sajtove nazivaju bogovima, jer to suštinski i semantički, po značenju same reči nisu.

šta je onda blog? vrlo jednostavno! web log. web + log = blog. dakle, dnevnik ili beležnica na internetu. u kojoj pišes bilo šta ti se dune, šta god ti padne na pamet. može da bude analiza nečega, nešto sto se desilo, neki tvoji komentari i slično. ali bitno je da je to tvoje mišljenje i da tekst pišeš samostalno...

tekst može da bude o tebi, o tvom danu, tvojim hobijima, čak može da bude i nešto banalno i šašavo tipa „kupila sam novu plišanu igračku“. i sad se možda pitaš „a ko će to bre da čita“. možda niko, možda neko. posete i čitanje nisu glavni cilj. cilj je da eto, imaš mesto gde možeš da se izraziš o tome šta misliš. to retko gde možeš nego sa blogom. i koliko mi god neverovao pre ili kasnije neko će naći tvoje lupetanje zanimljivim. možda ne odmah, i ne uskoro, ali hoće.

šta više, u svetu kojem trenutno živimo ljudsko izražavanje je verovatno bitnije nego što je ikada bilo. baš zato što određene jedinke jebeno štancuju postove lošeg kvaliteta, jer misle da će se obogatiti preko noći (neće). kako veštačka inteligencija napreduje, i pravi sve više kontenta lošeg kvaliteta, drugi ljudi će sve više ceniti iskreno i istinsko izražavanje. i ne kažem ja da su moji postovi nešto posebni ili previše kvalitetni. mada u tome i nije suština. suština je da sam ja čovek iza ekrana, sa mislima, emocijama i mišljenjima. a to je nešto što ništa ne može da zameni.

mene absolutno boli kurac da li me čita jedna, sto jedna, hiljadu jedna ili ni jedna odoba. ja pišem jer želim da pišem, i u tome je zapravo suština. a ako ovo čitaš, pozivam i tebe da slobodno pišeš. obećavam da je osećaj jako lep! mislim da je kod nas bloggovanje nešto zaboravljeno i napušteno. i dok anglosfera ima indieweb i webrevival (i ako su uvezli društvena pravila sa društvenih mreža), kod nas nema baš ništa. ili preciznije, takva kultura nije dovoljno vidljiva ili povezana u prepoznatljivu zajednicu. jer odbijam da prihvatim da sam apsolutno jedina sa ličnim blogom. jer kod nas ako imaš sajt ili je firma ili je onlajn cv. tj. ono tipično naše, balkanski, „mora da pravi lovu“. ali ja mislim da tu mi grešimo... jer nije sve u parama, barem ne bi trebalo da bude, ali jebiga šta je tu je.